Миодраг Стошић: САТИРИЧАР НА ИВИЦИ ВУЛКАНА

Многи ће рећи да се Јован Зафировић на српском сатиричарском небу није појавио. Он се просто десио. Као што нека елементарна непогода задеси свет, испод радара, изненада и без најаве, тако је и овај младић са Косова и Метохије упао у помало устајали плићак модерне сатире и заузео своје равноправно место.

 Наравно, свако ко има (не)срећу да живи сатиру, добро зна да је то само површни утисак. Таленат није ексцес, случајност или нешто са чим се тек тако пробудимо једног јутра. Стога је релативно брзо препознавање овог ствараоца у кругу сатиричарског еснафа, као и ова књига, резултат његовог вишегодишњег посматрања и промишљања свега око нас.

Зафировић није морао да тражи своју инспирацију у часовима доколице. Она је тражила њега. Човек који, речено метафором др Нелета Карајлића, живи на ивици вулкана, мора да има духа да би преживео. И управо се на ватри вулкана званог Србија, годинама крчкало све оно што је Зафировић на крају само просуо на странице ове књиге. Зато ова књига, иако прва, није почетничка. Она је само дуго сазревала.

О томе пре свега сведочи стил и форма приложених афоризама. Они су филигрански избрушени, исклесани до савршенства. Поседују фонетску ритмичност која се код многих аутора гради годинама, ако не и деценијама. Пут од идеје до реализације није нимало кратак а овај аутор га прелази, чини се, лако и успут. У његовим афоризмима нема ништа сувишно. Свака реч има тежину, своје место и сврху. Он није тек само кратак и јасан, већ прецизан: „На изборима ће бити мртва трка. Нико жив неће гласати.“; ,,Ја сам за краља! Тако се осећам...“.

Аутор не посеже за већ виђеним комбинацијама метафора. За вишезначностима које смо много пута срели у књигама старијих колега. Такође, упркос младости, не иде на „прву лопту“. Његове афоризме треба читати полако и више пута.

 Још једна успешно избегнута замка је актуелност, односно потрошност афоризама. У свету друштвених мрежа и вести које се смењују као флаше пива на матурској вечери, многи аутори робују свакодневним вестима које лако добију лајкове али су већ за три дана бајата „фора“. Зафировић насупрот томе, иде методом грчких филозофа.  Он апстрахује суштину из актуелног. Оно што је универзално, људско. Оно што ће неко умети да разуме и када за неколико деценија набаса на ову књигу.

Дакле, он пише о универзалним, већ добро познатим темама, али не на начин који је већ виђен. А то је у сатири најтеже. Део афоризама тиче се Косова и Метохије, али ова књига није само о томе. Она има свесрпско, па чак и свељудско значење. Бави се људима и њиховим парадоксима који су нажалост или на срећу, свуда исти: „Како да стоје иза својих речи људи који цео живот ћуте?”; ,,Доћи ће вам памет кад вам оду деца.“

Неки су афоризми написани са екстрактом архаичности. Потпуно су свевременски и подсећају на народне пословице. На изреке какве се приписују „народној мудрости” или мудрим бакама са пијаце. Ипак, чак и они савршено кореспондирају са нашим тренутним моментом.

Тематски гледано, афоризми из ове књиге спадају у домен политике, социјалног миљеа, корупције, мана нашег менталитета... Дакле, ни трага од „лаке комедије” и свих оних шаренијих и атрактивнијих тема, попут: мушко-женских односа, естраде или селебритија. Управо недостатак тих тема спашава ову књигу од тога да постане још једна литерарна лимунада за „код фризера” и за на „зид Фејсбука”. Ово је оштра, јака, храбра сатира а не тамо неки хумор за стрине и наставнике у пензији.

Иако живимо у времену када је субјективност легитимна, када је аутору дато право да има своје политичко и свако друго опредељење па да из њега ствара, чини се да Зафировић успева да остане „наш човек”. Читајући га, читалац не зна за кога он гласа, за који тим навија и шта мисли о краху западноевропског либерализма а шта о веганима. То је такође успех његовог сатиричног наратива — никоме не подилази али успева да се свима, ако не допадне, онда барем учини објективним. То су могле неке „чике” којих данас готово да нема. Чика Јова Змај, чика Душко Радовић, чика Раша Попов... Ко зна, можда ће и Јован Зафировић генерацијама које долазе и свету који никако да оде, постати једног дана „Чика Јоца”. Неко кога ће цитирати и читати и гробари и делије, и монархисти и комунисти, и љубитељи „Кока-коле” и „Фанте”. Дакле, златни стандард. Ја му то од срца желим.

Миодраг Стошић је писац, сатиричар, новинар, сценариста и радио-водитељ.

ФОТОГРАФИЈА: Лична архива Миодрага Стошића/Обрада: КОЗА издаваштво